Hronična bolest planete Zemlje – Deo 3

U trećem delu istražite zašto je preporuka o isključivo „lokalnoj“ ishrani ekološki mit, kako industrijski ribolov pretvara naše okeane u fabrike mikroplastike i zbog čega veštački uzgoj na ribljim farmama predstavlja novu pretnju po planetu i ljudsko zdravlje.

Putovanje hrane i ekološka iluzija ribnjaka

Da li je „lokalno“ ekološki štit?

Potpuno opravdano, sve se više govori o tome kako naši izbori u ishrani značajno utiču na naš ugljenični „otisak“ tj. ekološki trag koji ostavljamo, kako kolektivni tako i lični. Sa tim u vezi, najčešća preporuka koju čujemo od mnogih istaknutih izvora je da treba da jedemo lokalno uzgojenu hranu. Iako to na prvi pogled deluje logično – jer transport nesumnjivo stvara zagađenje – reč je o savetu koji nas navodi na pogrešan put. Lokalna ishrana bila bi od velikog značaja samo pod uslovom da sam transport nosi veliki udeo ukupnog ekološkog otiska hrane, a to za većinu namirnica jednostavno nije slučaj.

Domaća proizvodnja svakako ima svoje prednosti – transparentnost i poverenje koje se formira kroz neposredni odnos između proizvođača i potrošača. To su lepe i plemenite težnje. Međutim, u kontekstu globalne krize, lokalni uzgoj nikako nije čarobni lek koji će da reši ekološke probleme prehrambenog sistema.

Mi želimo da verujemo da je blizina uzgoja hrane garancija njene ekološke čistote. Računica je zapravo sasvim drugačija. Uporedićemo dve namirnice – goveđe meso i grašak. Prilikom proizvodnje 1kg goveđeg mesa, uzimajući u obzir sve procese, gubitke i segmente uticaja – deforestacija, uzgoj na samoj farmi, proizvodnja i pakovanje hrane u fabrici, transport, skladištenje i prodajni objekti – dolazi do emisije gasova staklene bašte u iznosu 99,48 kg CO2eq, pri čemu transport generiše svega 0,49 kg CO2eq. Sa druge strane, proizvodnja 1kg graška dovodi do emisije od 1kg CO2eq, sa transportom koji generiše 0,1 kg CO2eq.

Detaljan pregled ovih podataka i kompletnu strukturu emisija možete pogledati kroz interaktivni grafikon lanca snabdevanja na platformi Our World in Data, koji se bazira na naučnoj studiji autora Poorea i Nemeceka, sprovedenoj na 38.000 komercijalnih farmi u 119 zemalja.

Iz pomenute studije jasno se vidi da za većinu namirnica – a posebno za one koje su veliki zagađivači – najveći deo emisija potiče od prenamene zemljišta i od samih procesa na farmama. Transport kod većine prehrambenih proizvoda čini manje od 10%, a znatno manje kod najvećih generatora emisije kao što je govedina iz namenskih stada za uzgoj mesa, gde udeo transporta iznosi svega 0,5%.

Vrsta transporta i/ili vrsta hrane

U javnosti vlada uvreženo mišljenje da većina uvozne hrane stiže avionskim prevozom, što je ekološki najpogubnija opcija. Statistika, međutim, razbija ovu mentalnu konstrukciju – svega 0,16% hrane na globalnom nivou transportuje se avionima, što jasno prikazuje i grafikon Share of global food miles by transport method. Najveći deo tog zanemarljivog procenta čine riba i plodovi mora, uz vrlo malu količinu osetljivog bobičastog voća ili specifičnih sorti pasulja.

Kao što grafikon iznad ilustruje, apsolutni lider u transportu hrane je brodski prevoz, oko 59%, nakon čega sledi drumski saobraćaj sa 31%, dok železnica pokriva preostalih nepunih 10%. Ogromna većina hrane putuje brodovima i kamionima. Pomorski transport je danas postao hiper-efikasan, čineći karbonski otisak po toni prevezene robe minimalnim. Zbog toga je, u gotovo svim scenarijima, ekološki daleko opravdanije uvoziti biljnu hranu sa drugog kraja sveta nego kupovati životinjske proizvode iz sopstvenog komšiluka.

Ako se vratimo na primer goveđeg mesa i graška i iskoristimo podatak da jedan krug plovidbe oko planete teretnim brodom emituje 0,92 kg CO₂eq po kilogramu tereta, dolazimo do šokantne činjenice – kilogram graška morao bi da oplovi planetu čak više od 100 puta da bi dostigao štetan ekološki uticaj koji ima samo jedan jedini kilogram govedine proizveden na livadi tik pored naše kuće.

Na kraju, moramo uzeti u obzir i činjenicu da ogroman broj ljudi živi u gusto naseljenim urbanim centrima koji nemaju dovoljno poljoprivrednog zaleđa da ih prehrani. Romantična ideja da svi možemo sami uzgajati svoju hranu ili se osloniti isključivo na lokalne njive, niti je izvodljiva niti ima ekološku utemeljenost.

Lokalna ishrana može biti izraz podrške zajednici, ali u borbi protiv klimatskih promena, izmena jelovnika ima neuporedivo veću težinu od skraćivanja lanca snabdevanja.

Plastika u okeanima

Iako vlada opšte mišljenje da okeanima plutaju uglavnom jednokratne plastične kese, slamčice i flaše, realnost na otvorenom moru je potpuno drugačija. Masivne komercijalne mreže i izgubljena ribarska oprema predstavljaju daleko najveći izvor zagađenja u najkritičnijim delovima planete.

Najbolji primer za to je Velika pacifička deponija smeća, zastrašujući plutajući kontinent od otpada koji se danas prostire na čak 1,6 miliona kvadratnih kilometara. Kada su stručnjaci iz organizacije The Ocean Cleanup započeli detaljnu analizu ovog područja, ostali su zatečeni poreklom plastike. Umesto komunalnog smeća sa kopna, otkrili su hiljade tona takozvanih „mreža duhova” (engl. ghost nets) – napuštenih, izgubljenih ili namerno odbačenih ribarskih rekvizita.

Da se ne radi o pretpostavkama, potvrdila je i velika studija objavljena u septembru 2022. godine u časopisu Scientific Reports iz krovne grupe Nature Portfolio, a koja je dostupna na zvaničnom portalu Nature. Ovo istraživanje je dokazalo da oko 80% ukupne mase plastike u severnom Pacifiku čine upravo rekviziti sa industrijskih ribarskih brodova.

Ova specifična vrsta otpada izaziva trostruku ekološku katastrofu:

Večiti lov: Napuštene mreže godinama bez kontrole plutaju i formiraju smrtonosne zamke u kojima masovno stradaju kitovi, delfini, kornjače i ajkule.
Uništavanje morskog dna: Zbog svoje težine, ove konstrukcije često tonu i fizički drobe osetljive koralne grebene.
Fabrika mikroplastike: Pod uticajem nemilosrdnog sunca i talasa, čvrsti najlon se vremenom raspada na trilione sitnih čestica. Ta mikroplastika nepovratno truje lanac ishrane morskih bića, a preko ribe na kraju dospeva i u ljudski organizam.

Zaokret u naučnim istraživanjima

Dok su se starije studije fokusirale isključivo na plastiku u organima za varenje riba, obimna istraživanja iz 2021. godine donela su znatno opasnije dokaze. Naučni radovi indeksirani na medicinskim platformama PubMed / NIH potvrdili su da su čestice plastike toliko sitne da uspešno prodiru kroz digestivni trakt direktno u mišićno tkivo (meso) riba koje ljudi jedu. Globalni pregled studija iz 2021. godine objavljen u bazama PMC / NIH pokazuje da mikroplastiku danas u proseku sadrži oko 56,5% testiranih komercijalnih riba, dok pojedinačna istraživanja u zagađenijim delovima mora beleže prisustvo plastike u čak preko 70% ili 80% uzoraka ribljeg mesa.
Za ljude koji konzumiraju ovakve plodove mora, to stvara rizik od unošenja plastike sa hemijskim aditivima koji se nalaze u njenom sastavu (poput štetnih plastifikatora kakav je BPA – Bisfenol A). Kako objašnjavaju sveobuhvatne globalne studije dostupne u medicinskoj bazi PubMed, ove oslobođene materije unutar organizma dokazano mogu izazvati oksidativni stres, ćelijska oštećenja i ozbiljne hormonske poremećaje.

Riblje farme: Da li je uzgoj rešenje?

Pošto se globalni fondovi divlje ribe ubrzano smanjuju usled prekomernog izlova, tržište se sve više oslanja na akvakulturu. Danas više od polovine morskih plodova koje konzumiramo dolazi upravo sa ribljih farmi. Prema podacima organizacije FAO, akvakultura danas obezbeđuje čak preko 57% vodenih organizama namenjenih ljudskoj ishrani, a ubedljivo najveći deo tog uzgoja čine upravo slatkovodne i morske ribe (poput lososa, pastrmke, šarana, brancina i ade).

Međutim, masovni veštački uzgoj krije mračnu stranu koja ozbiljno ugrožava i prirodu i ljudsko zdravlje.

Život u prenatrpanim kavezima i podvodnim bazenima izaziva hronični stres kod životinja i stvara idealne uslove za eksplozivno širenje parazita i bolesti. Kako bi sprečili masovni pomor, uzgajivači se oslanjaju na agresivnu upotrebu antibiotika i hemijskih tretmana. Budući da su ovi kavezi postavljeni direktno u otvorene vodene tokove, farmaceutski otpad i toksini se slobodno šire okolnim ekosistemom, uništavajući lokalnu floru i faunu.

Pored hemijskog zagađenja, akvakultura stvara i sledeće ekološke probleme:

Mrtve zone na morskom dnu: Tone nepojedene veštačke hrane, izmeta i izlučevina konstantno tonu ispod kaveza. Ovaj organski otpad podstiče cvetanje algi koje troše sav kiseonik, pretvarajući morsko dno u beživotne pustinje.
Genetsko zagađenje: Kombinacija prenatrpanog prostora i agresivnog režima prehrane visokokaloričnom hranom forsira neprirodno brz rast. U stalnoj konkurenciji za hranu, ribe razvijaju naviku neprekidnog i ubrzanog hranjenja. Zbog toga se mišićna masa nagomilava brzinom koju skelet ne može da isprati, što uzrokuje teške deformitete kostiju i unutrašnjih organa. Kada ove modifikovane jedinke pobegnu iz kaveza, one se ukrštaju sa divljim vrstama i trajno narušavaju prirodni genetski kod.

Za krajnjeg potrošača, ceo ovaj destruktivni proces dobija svoj epilog na samom kraju lanca ishrane. Konzumiranjem ribe iz ovakvog uzgoja, ljudi u svoj organizam direktno unose ostatke antibiotika i industrijskih hemikalija, što doprinosi razvoju rezistencije na antibiotike i narušavanju imunog sistema.

Krug iluzija je zatvoren

Bilo da analiziramo seču šuma zbog masovnog stočarstva, pretvaranje plodne zemlje u beživotni prah ili tihi kolaps vodenih ekosistema kroz avetinjske mreže i toksične riblje farme – račun za višedecenijski nemar uvek stiže na isto mesto: u naš tanjir. Industrija hrane nas uporno hrani zelenim marketingom i prividnim rešenjima, dok nas matematika biologije opominje da prirodne resurse trošimo brže nego što planeta može da ih obnovi.

Sve dok kozmetički menjamo samo lance snabdevanja ili biramo drugačiju vrstu životinjskih proizvoda, mi zapravo samo premeštamo teret sa jednog obolelog ekosistema na drugi. Istinski oporavak zahteva mnogo dublji zaokret u našoj svesti.

Nastaviće se u Četvrtom delu: Put do ozdravljenja i povratak prirodi

Hrana nije kratkoročno rešenje niti skup pravila koje treba slediti.
Ona je svesni, promišljeni izbor koji oblikuje naše navike, emocije, zdravlje i svet oko nas.

Ceo članak →

Povežimo se

Povremeno delim razmišljanja, nove vodiče i uvide o hrani, zdravlju i svesnim izborima. Ako želite da budete u toku, možete se prijaviti na newsletter.

Bez ikakvog pritiska i zatrpavanja. Samo pažljivo biran sadržaj, poslat sa ljubavlju.